НАШИ  МАТУРАНТИ НА  РАСКРСНИЦИ

                                                  На  раскршћу

​

Будим  се, лагано  се  придижући уз  тек  приметно  шушкање  круте, али још  топле  постеље.Соба  је  уредна. Кроз  отворе  на  ролетнама  обасјава  је  блага   светлост. Ти,  само  крајичци  сунчевих  зрака, јесу  слаби, али  довољни  да  видим  остатке  ишчезле  ноћи. Стону   лампу  прекрива  танак  слој  прашине, а  уједначени  откуцаји  старог  зидног  сата, усклађени  су  са  откуцајима  мог  срца. Радни  сто  је  затрпан  књигама, листови  хартије  међусобно  се  преплићу,правећи  тако брег  нечијих  обавеза. Нежно  трљам  још  снене  очи  и  палим  лампу.

Ледена  светлост  неонске  сијалице  појави  се  у  трену, забљеснувши  ме. И  тад  видех, схватих- ту сам. Да, ту  у  лавиринту  где  су  зидови  добро  познате  странице  свезака и   где  је  сваки  дан  нова  препрека, а једино  оружје  истрајност, знање  воља. У  лавиринту  где  су  ходници  кратки, а  раскрснице  многобројне и  где  је  лако  залутатии.Само  једно  погрешно  скретање  може  значити  пропаст  и  даље  безизлазно   тумарањеннходницима  живота. За  сада  се  добро  држим,али  није  лако.Осетим  притисак, сталну  напетост  којој  не  дам  да  ме  обузме  и очекивања   која  ме  као  сноп, невидљивог  али  загушљивог  дима  обавијају,лагано. Нисам још  пала,најгоре  тек  долази  и  знам  да  морам  бити  јака. Ускоро  ћу  се  наћи  баш  тамо- на  великом  раскршћу. Плашим се, да, то  не  желим  чак  ни  себи  да  признам,али  то  осећам. Страх  ме  је  од  пута  који  ћу  одабрати  и  од  последица  оба. Са  ове  тачке  гледишта  први   носи  безбрижније, али  погрешно  потрошене  дане, а други  четворогодишњу  патњу  сличну  овој  коју  осећам. Некада  бих  волела  да  се  вратим  унатраг, али  ноге  се  одупиру.Условљене  вишим  силама  времена  и  пролазности, уједначеним  корацима  грабе  даље,  ходницима  лавиринта. Нико  ми  не  може  помоћи, јер  је  раскрсница  ствар  само  једног  бића  и  једног  тренутка. Неки, ретки, могу  ми  скинути  терет, чинећи да  кад-кад  будна  заспим, али  то  су  моменти  и  ја  се  опет  враћам  у  реалност. Лагала  бих, ако  бих  рекла  да  нисам  уплашена  будућности  и  да  не  желим  да  зауставим  време, баш  сада, док  још   нисам  упала у  вртлог  оног, горе  поменутог  дима. Такође  ме  је  срамота  свих  старијих  и  искуснијих, са  већим  теретом, пред  важнијим  раскрсницама  и  сасвим  сигурно  знам, да  ћу, једног   дана  кад  ме  поклопи  много  тежи  самар  овог  живота, пожелети   да се  вратим  баш  овде, јер  колико  год  да  је  тешко, сваки  период  једном  ћемо  називати    старим  добрим  временима.

Лагано  прстом  померам  прекидач  и  гасим  лампу. Соба  опет  постаје  мрачна, честица  прашине  лете  у  слапу  истих  оних  сунчевих  зрака. Приђох  постељи  која  још  одише  мирисом  мог  бића  и  тихо  се  увукох  под  јорган.Покрих  се  преко  главе  и  склопих  очи.

Засјала  је  као  бисер, а  онда  се  нежно  спустила  низ  контуре  бледог  лица,па  на  јастук. Беше  то  суза  горчине,муке  и  одрастања.

​

​

                                                                        Кристина  Пајић   VIII3