Зашто смо школи дали име – Милош Црњански

 

 

Пратећи развој људског друштва кроз историју, запажамо код малих народа појаву фетишизовања националних јунака што је логична последица фрустрација пред експанзионистичком политиком великих сила. Код нас је овај феномен још присутнији јер долази као последица фаталног географског положаја: капије Европе према истоку, што нас је више од осталих стављало у позицију да водимо одбрамбене ратове или да робујемо. Зато није чудно да нам средњи век врви од епских јунака, како стварних, тако и измишљених. У деветнаестом веку већ машта уступа место реалности и ми учимо децу на храбрим примерима Првог и Другог српског устанка. Ова традиција се наставља и у двадесетом веку почев од Балканских ратова, преко Првог, па све до Другог светског рата, након кога је било сасвим примерено да 1958. године Школа понесе име Стеван Дивнин Баба и да се пола века, до 2006. године поносимо јединим народним херојем који је био мештанин Жабља. Ко зна да ли бисмо постали критичнији према историјским јунацима да нису дошле трагичне деведесете када смо преко ноћи схватили да историју увек пишу победници тако што политику пројектују уназад. Кад се томе додају несрећне околности у којима су до јуче братски народи повели међусобни рат, па су хероји једног народа постали ратни злочинци другоме, показало се тешко учити децу светлим примерима кад ни после шездесет година од Другог светског рата нисмо успели да разјаснимо да ли смо водили народноослободилачки или братоубилачки рат, да ли су били позитивни само партизани или и четници, ко је био херој, а ко антихерој у антиподу Тито-Дража. О најсвежијим ратовима на овим просторима још не можемо објективно причати јер нам недостаје временска, интелектуална, емотивна и етичка дистанца. Наша деца стасавају под поремећеним историјским околностима, изложена различитим негативним утицајима, а ми са њима дишемо сваки дан, покушавајући да их упутимо на велика дела трајних вредности, да их окренемо пацифистичким идеалима, тј. да их усмеримо на великане из света науке, културе, уметности, спорта, једном речју – прогресивног стваралаштва. Управо зато смо сматрали да је за наше ученике подстицајно, оптимистично, инспиративно и охрабрујуће да нам се школа зове – Милош Црњански, из више разлога: Зато што је он један однајзначајнијих српских писаца двадесетог века који потиче из Војводине. Зато што се оваплотио богатством израза као: песник, приповедач, преводилац, романсијер, драматичар, публициста, есејиста, путописац, дипломата... Зато што је преко пет деценија имао пресудан утицај на развој српске књижевности још од прве збирке песама Лирика Итаке објављене 1919. године када се први усудио да сруши лажни мит о вечитим вредностима грађанске лирике, износећи својим песмама циничну узбудљиву истину о трагичној судбини једне генерације изгубљене у вртлогу Првог светског рата. Зато што његова песма Суматра из 1920. године представља прекретницу у српском песништву. По њој је читав правац добио име суматраизам, а објашњење које је Црњански дао сматра се манифестом српске поезије, где између осталог каже: „Песма не сме бити политичко, нити теолошко оружје, не треба да поштује никакве критеријуме, треба је ослободити рима, песници треба да теже ка космичким пространствима...“ Назвали смо школу по Милошу Црњанском зато што је имао снаге и талента да се супродстави тривијалним оспоравбањима која су га пратила читав живот. Зато што се усудио да заћути целих двадесет година и да издржи квалификацију „још жив, а мртав песник“, а онда, да се снагом своје мудрости и талента подигне као Феникс из пепела и врати као бард српске књижевне речи. Зато што је нашу културу учинио модерном, храбро мењајући књижевне форме које је користио као и различите жанрове без страха да ће то умањити вредност његовог књижевног опуса. Зато што је прозрео коб сталних сеоба српског народа. Зато што је први у нашој литератури подигао свој глас против ратовања за туђе интересе и усудио се да обесмисли митолошке јунаке који су дотле тријумфовали у нашој народној књижевности. Зато што се у овдашњој литератури први огласио као пацифиста поучен искуством несрећног учешћа у Првом светском рату. Зато што је иза себе оставио гигантска дела као што су: Приче о мушком, Дневник о Чарнојевићу, Љубав у Тоскани, Књига о Немачкој, Сеобе 1 и 2, Ламент над Београдом, Стражилово, Кап шпанске крви, Роман о Лондону, Књига о Микеланђелу... Зато што је читав његов опус суштински јединствено дело, један песнички пут под бескрајним плавим кругом и оном звездом у средини, која стоји изнад толико различитих, а ипак сједињених времена и судбина од крика до ламента, од привиђења до видовитости. Зато што песник Сеоба спада у ретке писце који роман даје кроз време, а не у времену, јер је за њега историјска ситуација медијум, а не предмет опсервација због чега он у одређеној прошлости тражи и проналази универзално, а не само слику и сукобе времена. Зато што је свој хуманизам и патриотизам изражавао делајући онако како је говорио: „Природно је да учествујем у судбини оног народа за који ме је мати родила. Књижевник који не учествује у судбини свог народа није прави књижевник“. Зато што је својим песничким програмом у српску књижевност унео нови однос према језику, речима, осећањима, стремљењу ка будућности, нови дух, занос, морал. Зато што је умео да одушевљава читаоце јаким експресионистичким сликама, сензуалношћу, јасноћом језичког израза; сједињењем човека и природе, утехом у стварима које нас окружују. Можда и зато што је неоспорно био највећи меланхолик у српској литератури, а опет не и декадентан јер је умео, смењивањем суматраистичких простора среће и безнадне туге, да нам дâ ново психолошко значење по коме се налажењем узвишене лепоте не губи нижи свет, већ се само обуздава његова груба свемоћ, па тако далека, етерична, неуништива лепота постаје супериорни путоказ вреднији од људске стварности. По Милошу Црњанском назвали смо школу зато што је овај дечак са фотографије из 1898. успео да напише дела ненадмашне вредности чија нас мудрост подстиче и данас да идемо храбро у сусрет данима који су пред нама, због чега не чуди што је још двадесетих година прошлог века Иво Андрић понављао: ,,Од свих нас, једини је Црњански рођени писац." Велики је, наиме, једини могао исправно да суди о великоме. Ако се у наредних пола века промени име наше школе, биће то само знак нормалних токова у процесу позитивног развоја под условом да не буду засновани на политичким, идеолошким, догматским, већ образовно-васпитним, етичким критеријима који ће препознати велика дела као путоказе генерацијама које долазе. Под таквим креативним оснажујућим околностима можемо бити сигурни да наша омладина има будућност.

 

                                                         Дубравка  Миљојковић

                                                            Директор  школе