НАЈВЕЋИ   ПОЗНАВАЛАЦ   РАСПЕТОГ

                         СРПСКОГ   БИЋА

 

Милош Црњански-песник, романсијер, драматичар, приповедач, есејиста, преводилац, путописац и журналиста; живео је од 1893. до 1977. године. У свет поезије ушао је збирком  "Лирика Итаке" 1919. године која представља циничну, узбудљиву истину о трагичној судбини једне генерације изгубљене у вртлогу Првог светског рата. Колико је песник трагично доживео сопствени ангажман у свеопштем страдању људи казује и податак да је у књижевности био сасвим заћутао. Пуних двадесет година није објављивао стихове. Опет се јавио у поезији педесетих година, али из изгнанства. Тада је годинама живео ван своје домовине; првенствено као дипломата, али и као човек који није имао много заједничког са коминтерновском политиком полетне несврстане Југославије. За највећи грех узимано му је то, што је поучен искуством Првог лишио себе учешћа у трагичном бесмислу Другог светског рата. Шездесетих година враћа се у земљу, сада већ велики писац Црњански који иза себе има дела као што су: Дневник о Чарнојевићу, Приче о мушком, Љубав у Тоскани, Књига о Немачкој, Сеобе (прву и другу књигу). Ту ће написати поему Ламент над Београдом и Роман о Лондону.

        Резигнирана смирена мудрост и велика поетска снага зраче из песама Милоша Црњанског. Он осећа недокучиву утешну лепоту природе која траје величанствена у тишини времена за разлику од трнутка човековог живљења у страдању. Из ове мисли родиће се визија света поетски дефинисана и уобличена у уметничком правцу који ће књижевни теоретичари насловити суматраизам.

        Романом Сеобе прозрео је коб сталних сеоба српског наода и бесмисао ратовања за туђе интересе. Црњански се први усуђује да сруши мити о храбром српском војнику како га види народна књижевност. Читав овај роман изражава пишчево немирење са ратом уопште.

        Црњански спада у малобројне писце који су досегли највиши књижевни домет  у два књижевна рода: поезији и прози. У првом је зачетник потпуно нове поетике на нашим просторима, а у прози нагујући лепоту језика и надовезујући се највеће српске прозаисте: Вука, Матавуља, Андрића, покреће болно питање бића и проклетства народа коме је припадао. Узевши све наведено у обзир, Црњанског можемо сматрати најзначајнијим националним писцем.