Реч инклузија значи укључивање и користи се у ширем смислу да означи процес демократизације друштва, тј. препознавање и подстицај групама које су маргинализоване и осетљиве. Њима је потребна друштвена подршка да би се „укључиле“ у живот заједнице. У ужем смислу инклузија значи њихово укључивање у процес који је заснован на праву сваког детета да има приступ таквом образовању које је усмерено на њега и његове специфичне потребе. Овај термин је ушао у употребу са појавом концепта „квалитетног образовања за све“ што значи да школа треба да буде у могућности да обезбезбеди квалитетно образовање свој деци, без обзира на њихове различитости. Тако би се уклонили сви видови баријера и дискриминације у односу на пол, националну припадност, верско, социјално порекло, способности, здравствено стање или било које друго лично својство појединца, што би довело до повећања квалитета образовања за децу са сметњама у развоју, инвалидитетом, тешкоћама у учењу и децу из социјално ускраћених средина као и децу из сиромашних породица или ромске популације. Ступањем на снагу Закон о основама система образовања и васпитања септембра 2009. године у Републици Србији створени су услови да се кроз системску и институционалну подршку омогући успешно укључивање и напредовање сваког детета у процесу образовања. Према овом Закону у први разред основне школе уписује се СВАКО дете које до почетка школске године има најмање шест и по, а највише седам и по година. Једном броју деце НЕОПХОДНА ЈЕ ДОДАТНА ПОДРШКА, како би се отклониле препреке и обезбедило њихово укључивање и напредовање током образовног процеса. Тако смо и званично постали инклузивно друштво у коме се разлика поштује и цени, и у којем се активно бори против дискриминације и предрасуда, где се губи страх и незнање који узрокују искључивање оних који су другачији. Ставови се мењају кроз заједнички живот. Зато је у социјалном моделу акценат на стварању тих услова у друштву, а не на особи која је различита. Значи, не покушавамо да „излечимо“ другачије, већ да „излечимо“ друштво. Треба знати да више нема „категоризације“ деце са сметњама у развоју. Од школске 2010/2011. сва деца се равноправно уписују у школу и није потребно претходно утврђивати степен и врсту сметње у развоју или ивалидитета. Како то изгледа у пракси? Када је дете уписано у школу, стручна служба (психолог и педагог) врши процену спремности детета за школу да би се идентификовале његове потребе за подршком у циљу оптималног развоја и учења. Школа може да утврди потребу за доношењем индивидуалног образовног плана. Када се утврди да дете не постиже очекивана образовна постигнућа, најпре се креће са пружањем подршке кроз прилагођавање наставних метода, простора, распореда рада. Тај први ниво подршке зове се индивидуализација. Ако се не види позитиван помак у постигнућима детета (углавном у току првог тромесечја), предлаже се израда индивидуалног образовног плана са прилагођеним програмом, па ако и то не да очекиване резултате, прелази се на индивидуални образовни план са измењеним програмом сасвим примереним дететовим могућностима, што има за циљ да пружи не само детету већ и његовим родитељима и старатељима, доживљај успеха што је важно за њихово даље ангажовање јер без сагласности родитеља, тј. старатеља, за употребу ових писаних докумената, школа не може да настави процес подршке детету, осим кроз индивидуализацију. Суштина индивдуалног образовног плана јесте подстицање оптималног укључивања детета у редован образовно- васпитни рад и осамостаљивање у колективу вршњака. Родитељи треба да знају да ученик који је један период радио по ИОП-у (индивидуалном образовном плану) и достигао прописане стандарде, може поново да се укључи у редован наставни процес без ИОП-а. Битно је истаћи да ученици са изузтеним способностима такође имају право на ИОП који садржи обогаћен и проширен програм што даје могућност надареној деци да испоље све своје квалитете. Поред утврђивања потребе за ИОП-ом који се израђује за свако дете коме је то потребно у образовном систему, а разлози и узроци могу да буду разнолики, школа утврђује потребу и за додатном подршком за образовање. Нека деца имају само привремену или краткотрајну потребу за додатном подршком услед различитих животних околности и промена. С друге стране, некој деци је потребна дугорочна и континуирана подршка установа система и шире локалне заједнице да би равноправно учествовали у свим аспектима живота. Зато у овом сегменту активности значајну улогу има интерресорна комисија коју је именовала општинска управа. Њени стални чланови су: педијатар, психолог и социјални радник, а повремени чланови се обезбеђују за свако дете појединачно. То може бити дететов васпитач, учитељ, лекар специјалиста... Родитељ има веома битну улогу и активан је учесник у процесу процене дететових способности. Дете има право да, у складу са својом зрелошћу, учествује у поступку и доношењу одлука које га се тичу. Процена потреба детета за пружањем додатне подршке врши се на захтев родитеља, старатеља; на иницијативу образовне, здравствене или социјалне заштите уз писану сагласност родитеља. Сврха процене је израда плана подршке који ће задовољити потребе детета. Често нам се намеће питање у пракси: Да ли инклузивно образовање укида специјалне школе? Не. Родитељ ће имати право, уколико процени да је за његово дете боље да похађа наставу у специјалном одељењу, уз одобрење интерресорне комисије, то ће бити реализовано. Формално, не постоје никакве разлике између завршене основне школе у специјалном одељењу и основне школе у редовној настави по ИОП-у. Међутим, суштинске су разлике велике јер је дете које се образује у редовној настави у повољнијој ситуацији, боље је интегрисано у вршњачку групу, брже и квалитетније учи, стиче социјалне и комуникацијске вештине, раније се укључује у будуће животне ситуације, није изоловано, учи од оних који су различити, спремније је за живот и улоге које га очекују, а то јесте суштински циљ инклузије.